Oslikali su mi plućno krilo jutros, kažu, beše obolelo. Više nije, al’ nekoć je. Loše si se pazila. Pre toga iznesoh junački rastanak, pravi, tinkturu rastajanja, od čega su mi valjda ta nejaka plućna krilca podrhtavala ko kanarincu. A pre toga sam bog-zna-koliko po krevetu skakala, u mahnita u lovu na orgazam – bez uspeha….
A jel’ ti imaš osećaj da sam ja nečija? A, ne. Jel’ moguće biti nečiji? Ne znam. Dobar si ti čovek. Nisam ja tako dobar. Zar misliš da si loš?! Da, mislim. A ko te jebe, onda. Jel’ ti meni vjeruješ da ja sad tebe pravo volim? Dođi…A nezgodno mi, ne mogu. Čovjek ljubav. Ničiji….
Uvati me tako, s vremena na vreme, želja da promenim ljubavnika. I to nema nikakve veze sa objektivnim kvalitetima uspostavljenih biletaralnih odnosa. Prosto, dođe mi, ne znam odakle, a ne znam ni kako, želja sa kojom ne znam šta ću. Premeštam je iz tašne u tašnu, iz ruke u ruku, nešto k'o da mi je…
Sedim ja sinoć u „Kafanici“ na vrhu brda. Naokolo mrak, a u Kafanici vri. Po drvenom podu kljuckaju detlići i koke, a u ćošku miruje jedno žuto mače. Kelneri previše ljubazni za moj ukus. Ja, inače, preferiram da kelneri imaju izraženu ličnost. Želim da osetim da su živi ljudi koje naročito mrzi da rade taj svoj…
Ja se ne budim ko svi drugi normalni ljudi. Ja ustajem kao potrošena starica, kojoj ni san više ne drži pažnju – oko 5 sati. Slovima: pet sati, da ne bude zabune. U to (ne)vreme zvuci sa mog mobilnog rasparaju tanak štep noćne nesvesti, ja otvaram oči i istovremeno počinjem sebi da govorim – nećeš…
Lepo sam još davno rekla, neko je kratkovid, nekog muče hemoroidi, neko se pati s gorušicom, a ja eto vucaram Bivšeg Muža za sobom ko neku dosadno hronično oboljenje. Jedno od onih s kojima možeš da živiš još sto godina. Kao neki dosadni mitiser kog iscediš, al eto ti ga opet, ta rupa tu na površini kože…
Budi kreativna. Budi ingeniozna. Budi drukčija. Budi inovativna. Budi surova. Budi direktna. Budi neobična. Budi naprosto sjajna, blistava, brza. Zamišljaj brzo, kotrljaj spretno, male magličaste strelice zabadaj virutozno. O jebote, napravi pare. Razvrcam sjajnu i nežnu kožicu vrlo crne boje na površini tople čokolade, zahvatim metalnom kašičicom i prilepim je za gornje nepce. Zagledam se…
U office ulazim zaogrnuta gunjom, toboganskog pogleda i naglašeno zapušenog nosa. Umesto "N" i "M" govorim "B". Kašljem iz dubina duša. Svih duša koje posedujem, a nostrifikovala sam ih bar deset. Kašljem tako kao da udišem vazduh oštrih ivica i on pri svakom udahu struže površine moje neravne unutrašnjosti u čijim ćoskovima potuljeno škrguću tragovi pomenutih…