Silom baba u raj ne ide

Ovo je moj neznamkojiporedu blog. Nanizalo se toga.
U početku je stvar bila zabavna, onda je sve postalo navika. Izgubila se ona draž pisanja koječega da bi neko to prokomentarisao, a o razvijanju prijateljstava putem bloga znam puno i čini mi se da sam ja svoju kvotu za to ispunila, u pozitivnom smislu. Teško mi je da zamislim da bi isto moglo da mi se ponovi još koji put. U tom smislu sam namirena.
Ovamo me muka naterala.
"Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećajem, jre se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna reč, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju i njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvaća. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije." Meša Selimović
No i glup ume da prepozna kada se porođaj dobrano produžio i polako sve gubi na smislu…
Ovamo sam došla jer sam prepoznala teskobu da jedno te isto govorim godinama i to istim ljudima, a da se ni za pedalj pomerila nisam. Niti mi se za pedalj smanjila želja da pričam…
Mogla sam pisati i u neku kupusaru. I pišem. No, ipak, blog ima dejstvo one Trojanove rupe i na taj način je u mom slučaju lekovita. Kad dejstvo prođe, otići će i Trena.

Neko je rekao da Trena nije druželjubiva. I lepo je primetio.
Trena je jedna namćor baba, prgava do iznemoglosti, iznad svega brzopleta. A i prilično zauzeta.
Trena živi od pisanja, raznoraznog, kao i od čitanja, takođe raznoraznog, i kako to već biva, pragovi se pomeraju i sada joj je potrebno malo više da bi se kod nje izazvala reakcija.
Neki fakat ovde, kao i u drugim sistemima, pišu baš dobro. I u tim čitanjima uživam.
No većina piše, verovatno iz istog razloga kao i ja, iako najbolje što umeju, ipak nedovoljno interesantno za moj ukus. Ali ipak je bolje da pišu, nego da ne pišu uopšte.

Blog poput smsa, avanzovao je u literarnu formu koja će za dvadesetak godina (ako nas bude bilo) sigurno biti jedan od legitimnih žanrova sa svim onim dosadnim elementima kojima je svaki žanr uslovljen. Verovatno će se ustanoviti neka vrsta skolovanja za blog kritičara, kao i deljenje prestižnih blog nagrada… Mislim, ko zna u šta će to da ode. Možda uvedu i blog lektiru.
Primećujem, posle niza godina praćenja blogova, da on polako prestaje da bude fenomen i postaje ravnopravni član globalne kulturne zajednice. Kao neko beskrajno ogledalo, u njemu se može pratiti svest civilizacije, i to dosta lako, bez puno mučenja u pretraživanju institucionalizovanih arhiva.
Verujem da se zahvaljujući blogu i svest o važnosti pravilnog pisanja podigla na viši nivo. Ali ono što me najviše raduje jeste kada vidim neke blogere da rastu i razvijaju svoje pisanje, da danas pišu puno bolje i kvalitetnije…

Druga strana medalje koja se tiče socijalnog aspekta blogovanja, nije ni fascinantna ni iznenađujuća. Iskustvo je dokazalo da će se ljudi družiti kada god za druženje postoji šansa, a da će se u toj razmeni desiti i više od platonskog kontakta.
Indikativno je ukoliko neko samo na taj način održava socijalnu sferu života živom, ali je sasvim u redu što na prisustvo ljudi (čak i u virtuelnom smislu) nije imun.
Vidite, pre sto godina nije bilo moguće zamisliti da gay brakovi budu zakoniti, a kamoli da imaju pravo usvajanja dece. A pre isto toliko godina nije bilo moguće zamisliti da žena ima pravo glasa, a kamoli da bude na nekoj važnoj političkoj funkciji…
Možda danas deluje nemoguće, ali toliko indikatora ima da se preko neta (pa i preko bloga) razvijaju značajne relacije među ljudima, da ja verujem da će to na neki način dobiti i neku zakonsku formu u budućnosti. Još ako smisle način kako da dehidriraju spermu i u obliku tableta je pošalju preporučeno, mogli bismo postati i roditelji… Bolesno ili ne, ovaj svet ide u tom pravcu, manimo se etiketiranja.

Nakon svega, moram reći, meni je drago što živim u epohi koja je izrodila neki novi medij, a u njemu blog.
Da sam rođena daleko ranije, lenjost bi me dotukla.
Pisanje perom, pod titrajem sveće, i to krišom…da me niko ne vidi… ma koliko zavodljivo zvučalo, verovatno bi dovelo do toga da se manem pisanja i insistiram da mi pod hitno nađu muža sa kojim ću mirno i nemo provesti ostatak svog ženskog života.
Danas uz pomoć kompjutera, a i interneta, ja slavim svoju ekonomsku nezavisnost, lični integritet i priliku da napredujem na društvenoj lestivci. To mi, istina, umanjuje šansu da odživim romantični deo svog života, ali koga je briga. Istorijski gledano, svako se negde mora naguziti. Ja ću u toj sferi, a vi?