Ovo je već peti put da započinjem pisanje posta. Želim da skrenem svoje misli sa tekućih dešavanja… Ide mi strašno teško, misli se kao bumerang vraćaju i udaraju me u pleksus izbijajući mi poslednji dah.
Plaši me i sama pomisao na ono što bi moglo da se desi. Na nemanje koje sam već jednom jedva preživela. A sada ću možda morati da ga preživljavam za troje.
Plaši me činjenica da nikada, ali nikada neću moći da oprostim svojoj majci što je bila toliko sebična da joj je nešto drugo bilo važnije od života petoro unučadi.
Plaši me da neću moći da izdržim, da ću posustati, da ću biti jezivo kivna i besna i da ću u tom modu ostariti, što će se na mom licu i telu lepo videti.
Plaše me pitanja koja bi mogla da mi budu postavljena, plaše me odgovori koje ću izbacivati kao semenke iz jabuke, lako, golo, bez trunke poezije.
Plaši me porozan, jadan i nedostojanstven život koji ću potrošiti kao da ih imam na lageru nekoliko.
Rekoh, pokušavam da skrenem misli. Da delam kao da se ništa ne dešava, da se ponašam kao je reč o neugodnoj fazi, u koje, uzgred, nikad nisam verovala.
Odlazim da gledam filmove, da razmenjujem to nešto sa ljudima za koje pouzdano znam da imaju šta da mi daju, poslušno flertujem, posmatram lepo i zeleno i prozračno…donosim odluke koje imaju status trajnih, uopšte, trudim se da se na meni ne vidi taj stravičan strah koji mi se polepio po vlasima.
Nemam načina da se pripremim. Krediti su me zadavili. Ušteđevina mi je u stranom osiguravajućem društvu. Sve što imam je kobajagi.
Ako budem morala, eventualno mogu jednom da prodajem skupe haljine crnoberzijancijama za deset jaja. Eto, to je jedino što mi pada na pamet.
Nisam sigurna više ni da bih mogla da zavedem neprijatelja (na šta sam računala kada sam bila mlađa). Naime, oduvek sam, u krajnjem slučaju, računala na to da ću rasustiti kose i zauzdati dekolte bordo čipkom, te proći laganim srna hodom i hipnotisati neprijatelja na crvenoj liniji koja nas razdvaja… Izdajnički ću ga obrlatiti svojim vilinskim stasom, nogama oko struka, a rukama ću ga milovati po licu, i tako, nas dvoje prepleteni, otićićemo u neku njegovu zemlju gde ću ja crnom zemljom zakopati ono malo griže savesti što će možda nekad napupiti…
Sada, ja sam jedna umorna lady kojoj u očima tinja nešto krvožedne želje da nahranim mladunce. Moj dekolte se sasušio, a mršavo telo više ne sija blistavim tenom…
I svi su mi krivi i niko nije kriv.
A ja moram pod hitno da smislim efikasan način da skrenem misli na drugu stranu i da ne tulim ko najveća pička nad blatom koje proročki vidim.
V. moj univerzum je sačinjen od osetljivih tvari koje imaju bezgraničan rok trajanja, sve dok ih ne dodirne prljava ruka stvarnosti, koja nadire…
Sve nase ideje, ideali koje nekad u trenucima opste euforije sebi zacrtamo kao nesto cvrsto, tvrdo, nesto sto nikad necemo izdati, se povuku pod nevidljivim nitima koje nazalost ne vucemo mi. Medjutim, pomirljivost sa svojom sudbinom ipak stvara robove.
da se izrazim jasnije – ja sam istinski zabrinuta. a to literarno možda zvuči teže nego što uistinu jeste.
Takođe, nikada nisam bila pomirljivo orjentisana prema bilo čemu, a najmanje prema sopstvenoj sudbini (kao ni tuđim sudbinama). Ovde je reč o jednom delikatnom procesu donošenja intimnih odluka i pronalaženju optimalnih rešenja, a u razmatranju je svašta…od prodavanja ‘aljina za deset jaja, do sirove mentalne prostitucije…
Eto. No, vidite, pero trpi svašta, a o blogu da ne govorim. Prvi naredni post će biti u revijalnom tonu…cross my heart
zabrinuta ili ne.. ti si meni hit!
( jbg.. ja tebe posmatram samo kroz blgosferu.. bilo bi teže da pomislim da si stvarna…)
ja se ManjeVishe super osećam kao hit!! :))