Kosovo

Zove me juče moj ko bajagi čovek i kaže "Jebote, dušo, ode Kosovo". Hm. Ono, potres'o se. Njemu trideseta. Meni trideseta. Od čega jedno deset godina možemo da potražimo međ kosovskim vrletima, otprilike. Upitah ga, kako to misliš, jebote?! Pakuješ se čoveče, ideš na skijanje na Jahorinu, evo krećeš za koji sat, i tek tu i tamo, prene te istorijsko pitanje ničije zemlje čiju crnicu snažno osećaš u venama svojim, ne? Nećeš na Jahorinu? Odustaješ? Ideš na Kosovo? O, Vuče Brankoviću…
Izbegavam da pišem o stvarnim stvarima. O Kosovu, na primer. Izbegavam i da pričam o tome. Nekada, tek, kad sam dovoljno cinična, uzmem pa u sred nekog društva, onako uzgred, tiho, ko petardu da bacam, samo kažem "k o s o v o" – i bum, nastaje haos….meni to smešno, izvučem se sa strane i gledam pokolj. Miša vam poljubim. Perje leti oko Kosova koje niko od nas u životu nije posetio….Al boli brate, ko da je prag rođeni.
E pa mene ne. Jebeš ga, ne.
Sada s pravom mogu da kažem da osećam bol kurca za sve što će nadalje da se tiče ove zemlje i njenog teritorijalnog integriteta, il čega već, nisam popamtila sve te izraze. Sebično. Nepatriotski. Takoreći, bezglavo debilno upućena samo na svoj život i život moje dece, ma gde se on odvijao.

Pola života mi je nestalo u vihoru svačeg nečeg, vi o tome znate sve. Gotovo za sve to vreme pojma nisam imala šta se zapravo dešava. Bez oca ostadoh u to isto ime, niko mi nikad nije rekao da je taj razlog bio istinski valjan.
Repariram sopstvene sisteme vrednosti, deci pravim priče od mitova, antičkih nekih, pusti Strahinje, pusti ih u pičku materinu, ta istorija je promenljiva kategorija.
Po svome gradu hodam i sklanjam se nakazama. Onima što su imperije napravili na nečijim lešinama. I time se hvale.
Gledam majku koja na rubu siromaštva trlja očima i danas, kako i pre dvadeset godina, budna leži gleda vesti i brada joj podrhtava…opet.
Pričam deci kako moraju da rade domaće zadatke, jer sutra, znanje je jedino što će da ih spasi. To pričam i samoj sebi zvučim smešno. Sreća da su oni još mali.

I ne znam, al meni sutra nije nikakav veliki dan. Meni se ne tresu gaće što će to nesretno Kosovo da ode il neće…
Rekao mi prijatelj pre neki dan nešto baš dobro:
– ej znaš kako će biti u nedelju, biće ono – naljutio se pop na selo, popeo se na drvo – i odseko sebi kurac.
Jesam li ja nakrivo nasađena kad ne znam da prepoznam metaforu? Jesam li ja sa popom na drvetu? Jel sam ja selo? Jel mi žao odsečenog kurca?

Trla baba lan. I tako od kada sam se rodila. Otadžbinice moja, majku ti jebem.