Samo što nije vaskrs'o. Pitanje je trenutka. Kada, ipak, to bude tradicionalno učino, razmileće se tanjušnja radost po grudima, nalik minijaturnim mravima i taj osećaj će trajati neko vreme. A onda, kad mine, biće sve kao što je i bilo. Valjda. Ja živim produženu adoslecenciju na istovetno pomeren način, čini mi se da sam zaglavljena…
– Pokušavam da uradim nešto zaista jako važno. Od toga mi zavisi gotovo čitav život ili mi to sad samo tako izgleda. Tesno sarađujem sa samom sobom i uviđam koliko sam ja prgav i mušičav saradnik. – Napokon sam se pomirila sa činjenicom da imam 30 godina, da sam lepa i siromašna. – Ovih dana…
Možda je zbog ovog snega u nevreme. Možda je zbog besparice. Zbog deadline-ova. Ćutanja, negovorenja. Neću da kažem da se "sve skupilo", pošto ne vidim da bilo šta ima tu tendenciju "skupljanja". Uglavnom se sve ohoho proširilo i raširilo. Od zaraze do zahteva. I nazad. Strahovito mi nedostaje dijalog. Lekovit. Blagotvoran.
Ovo je moj neznamkojiporedu blog. Nanizalo se toga. U početku je stvar bila zabavna, onda je sve postalo navika. Izgubila se ona draž pisanja koječega da bi neko to prokomentarisao, a o razvijanju prijateljstava putem bloga znam puno i čini mi se da sam ja svoju kvotu za to ispunila, u pozitivnom smislu. Teško mi…
Srce piše, glava misli, prsti se u grču stisli stih se traži što će dati, da se smiri brza mati.. Dok sin mali sniva, luta, pitanje mi glavom pluta: Dal’ će znati i umeti, Il’ će ludo život kleti – ako nešto po zlu krene, hoće li da krivi mene?! Dal ce snove sam…
Ovo je već peti put da započinjem pisanje posta. Želim da skrenem svoje misli sa tekućih dešavanja… Ide mi strašno teško, misli se kao bumerang vraćaju i udaraju me u pleksus izbijajući mi poslednji dah. Plaši me i sama pomisao na ono što bi moglo da se desi. Na nemanje koje sam već jednom jedva…
To sa bebama trebalo je da bude zabavno, roze i svileno. Sve moje maštarije imale su mekoću pufnastih zeka i mirisale su na puder. Ja sam na svakoj izmišljenoj fotografiji u svojoj glavi imala sneni osmeh presretne plemenite žene sa sjajnom kosom kestenjaste boje kao sa starih razglednica iz prašnjavih spomenara, a moja beba bi…
"Gospodine šefe, zvala sam vas amo lutka mi je bolesna, gledajte je samo…" Odluka je doneta. Ko hoće da jede, moraće više da piše. Kroz moju malu ordinaciju prošlo je nekoliko njih ovog vikenda, do čijih se stavova drži. Preduzete su mere opreza i sprovedeno unakrsno ispitivanje i suočavanje sa sobom. I ja proglašavam svoju…
Zove me juče moj ko bajagi čovek i kaže "Jebote, dušo, ode Kosovo". Hm. Ono, potres'o se. Njemu trideseta. Meni trideseta. Od čega jedno deset godina možemo da potražimo međ kosovskim vrletima, otprilike. Upitah ga, kako to misliš, jebote?! Pakuješ se čoveče, ideš na skijanje na Jahorinu, evo krećeš za koji sat, i tek tu…
Ja jedino kada obolim ovako, počnem sa sobom da opštim. Istina, krenem od nadrkanih i nadurenih strelica, i prođem razne faze… dok mi ma šta bude jasno… I kao svaka prava Trena, tu i tamo se načisto zarozam… mene moje malodušje retko napušta. Nas dva živimo u ugodnoj zajednici i često nam ni leba nije…