beats by dre cheap

Ha Ah

Ja jedino kada obolim ovako, počnem sa sobom da opštim. Istina, krenem od nadrkanih i nadurenih strelica, i prođem razne faze... dok mi ma šta bude jasno... I kao svaka prava Trena, tu i tamo se načisto zarozam... mene moje malodušje retko napušta. Nas dva živimo u ugodnoj zajednici i često nam ni leba nije potrebno. Tako to fino ide.

Eh. A mogla sam se fino udati. Pedeset puta barem do sad. Ponekad, u mraku neke kafane, zastanem za tren, pogledam te ljude s kojima tako ljudski pijem i koje iskreno volim, i prisetim se... Gotovo sa svima prvo bejah u ljubavi. A ne šeme, baš priče su to bile. Lepe, magličaste, sve se nešto poklopi i nekako se i mi pokopimo i taman pomisliš - aaaah, volim, a ono - neko upali svetlo. Moram kući, ono,  odma' sad. Morrrrram.

Mogla sam imati i neku karijeru. A šta znam koju. Neku, tamo. S štiklama i fasciklom. I sa svijenom punđom od kose boje meda. Toliko vizitki je naštampano samo, kad pomislim...

Mogao je možda i taj brak da traje. Pa makar kurca poštenog ne videla u životu više. Mogla sam roditi opet. I opet.

Mogla sam ne roditi nikad.

Mogla sam ne doći nazad u svoju zemlju, baš nikad.

Mogla sam ostati u Aachenu. Pričati nemački i hodati bosa u martu. Kao i druge švabice.

Od svega što sam mogla, opstalo je jedino ono što nikako nije zavisilo od mene. Moji mladunci rastu. Taman i ne bila prisutna. Il bio samo moj omot prisutan. Moja zemlja smrtno hropće. Moja porodica se giba u ustaljenom ritmu. Moj grad diše kao zaseban organizam. Moji tekstovi odlaze ne znam kuda. Moj račun u banci mršavi i deblja se. Moje srce kuca i dalje.
Moje srce - pravo malo čudo... ha.
Živeli.

Laka Žena Trena
http://trena.blogger.ba
15/02/2008 17:35