Laka Žena Trena

Mrzovoljna danas da bi se latila opisivanja.Uglavnom iznimno važne teme, od krucijalnog značaja za sudbinu planeta. Celog svemira, zapravo. Lake priče, lakim perom pisane, lako zamršene, lako svarljive. Mental fitness for free.

12.02.2008.

Ah, sjebah se

Oslikali su mi plućno krilo jutros, kažu, beše obolelo. Više nije, al' nekoć je. Loše si se pazila.
Pre toga iznesoh junački rastanak, pravi, tinkturu rastajanja, od čega su mi valjda ta nejaka plućna krilca podrhtavala ko kanarincu.
A pre toga sam bog-zna-koliko po krevetu skakala, u mahnita u lovu na orgazam - bez uspeha. Kao da sam tražila iglu, ne u plastu sena, nego u sedamdeset pet plastova sena na plus 50, bez lada.
A pre toga sam sa temperaturom od 39 sedela na sastanku i pokušavala da govorim, al mi jezik beše odebljo pa sam sve zaplitala, ko teško pijana, a ono trezna.
I kad pogledam unazad, u taj maločasni unazad, shvatim, čim sam se rascvetala, započela sam da venem, te ne mogu da se tu, na toj tački, prisetim onog čike što reče da sve na ovome svetu teži raspadanju...
Valjda i sjebavanje teži da se raspadne i da prestane to da bude...mislim, ako mi je logika ispravna. Ne znam.

Umor me stiže. Ne neki pravi, kašikama merljiv, ne, već dubinski, od kog ćelije počinju da hramaju, pa mi i pogled dobija sede. Uz umor ide uvek i kaplja gorčine, sa finom metalnom notom od koje neuvežbani mogu povraćati, a spretniji tek štucaju, i piju vodu da ih što pre prođe.

I nije mi prvi put da se propitujem, naslućujem li kraj. Iskam odgovor želeći da proniknem u sfere u koje, u stvari, uopšte ni ne verujem.
Moja intimna filozofija se zasniva na zadovoljenju najelementarnijih životnih potreba u koje ubrajam i - orgazam. Jeste, i to.
Kad ostanem da visim nad čovekom, a pod oblacima, svet mi se sasuši kao poljsko bilje, pa nek je i naoko lepo, pravo je pitanje kad će se prolomiti smrad.
Jednostavno, sjebano.

11.02.2008.

Mostar callin'

A jel' ti imaš osećaj da sam ja nečija? A, ne. Jel' moguće biti nečiji? Ne znam.

Dobar si ti čovek. Nisam ja tako dobar. Zar misliš da si loš?! Da, mislim. A ko te jebe, onda.

Jel' ti meni vjeruješ da ja sad tebe pravo volim? Dođi...A nezgodno mi, ne mogu.

Čovjek ljubav. Ničiji. Doneo mi je osmeh i držao ruke na mojim grudima, tri noći za redom, zato što mu je tu toplo. Rastvorio me je pod svojim jezikom i sad šuštim potopljena u svet koji liči na lepši.
Sklanjam crveno pramenje sa lica i gledam u grad, smejem se zubato i osećam se drsko i bezobrazno. Smejem se svom odrazu u izlogu, narkomanu koji traži pare, kćeri sa kiflom i svome čoveku. Glava mi puca. Gola sam. I prava.
Mogu vas sve progutati, al' neću.



08.02.2008.

S vremena na vreme

Uvati me tako, s vremena na vreme, želja da promenim ljubavnika. I to nema nikakve veze sa objektivnim kvalitetima uspostavljenih biletaralnih odnosa. Prosto, dođe mi, ne znam odakle, a ne znam ni kako, želja sa kojom ne znam šta ću. Premeštam je iz tašne u tašnu, iz ruke u ruku, nešto k'o da mi je neprijatno... nameštam se, čekam, dajem signale, pretim... a u stvari - pecam i pravim se blesava, naročito pošto nemam nameru da ražalujem trenutnog vršioca dužnosti. Ja bih tek da se osvežim.
Moj ljubavnik je jedan izrazitno sjeban stvor koga već previše dobro poznajem da bih i dalje tripovala da je on neki James Bond. Iako iz dubine duše poštujem njegov izvitopereni svet i naopačke postavljene sisteme vrednosti, skorelo priznajem, promena bi mi prijala. Naravno, idealno bi kada bih mogla da njegovu kitu prikačim na neko tuđe telo, ali pošto je to nemoguće, moram se pripremiti na suočenje sa "mačkom u džaku".
"Mačka u džaku" je stručni izraz za situaciju u kojoj imate divan i privlačan primerak, i sve je super, super, ali fakat, dok ne otpakujete poklon, nećete znati šta ste dobili i to je tako. Nekada se desi da se načisto iznenadim, prijatno naravno, ali neretko je iznenađenje nešto manje i tu izraz "mačka u džaku" opravdava svoje postojanje.
Pokušala sam da uspostavim neki odnos između nekih drugih delova tela i baš tog određenog, presudnog za sudbinu naše relacije, ali uprkos raznoraznim teorijama, izjavljujem, pravila nema. Jednostavno nema. Zbog toga je važno da se žena pripremi, da bude spremna na sve varijante i da kao i svaki pravi sportista, bude pripravna da na juriš pobedi, ali i da prizna poraz.
Ne, ja više ne pušim male. Ne mogu, zbilja. Imam dovoljno godina i iskustva, valjda mogu i ja malo da biram. Ni po koju cenu ne mogu više sebi da priređujem ostvarivanje odnosa koji podrazumevaju kompromise. Ako bih se još jednom našla u situaciji u kojoj ja radim "to" sa "tim nečim" u ustima, a pritome pominjem boga i ostale i žalim što nemam jebenu kameru da me snimi da se vidi koliko je to besmisleno, kapiram da bih samu sebe javno bičevala, koliko istog dana. Ne, hvala.
Upravo iz tog straha, ja gajim endemsku vrstu u svom životu koja me lišava frustracije "mačka u džaku". To je jedna komunikativna grupacija sa kojom sam ostvarila niz uspešnih akcija istog ili sličnog tipa, ali i sa kojom gajim i potpuno drukčije odnose, neovisno od faze u kojoj se nalazim. Tu je nezgodacija samo u tome što znam da ni oni nisu James Bondovi, tako da ponekad nisam sigurna zašto sam uopšte pravila čitav cirkus.
Vidite, s vremena na vreme, ja žarko želim da promenim ljubavnika. Ali imam problem. Rizikovanje me umara, a sigurica me ne inspiriše.
Dok tražim način da rešim tu zahtevnu formulu, polako odustajem, minjava naboj, želja se topi i bezglasno nestaje.
Čini mi se da lagano starim. Postajem tipična nadrkana žena srednjih godina koja živi život sabijen u "jebala bih se, ALI...".  Onaj ko fasuje "ALI" treba sebi mirno da prizna da godine minule i da više ni za šta nije dovoljan samo zanos....

30.01.2008.

Dunjom obojena

Sedim ja sinoć u „Kafanici“ na vrhu brda. Naokolo mrak, a u Kafanici vri. Po drvenom podu kljuckaju detlići i koke, a u ćošku miruje jedno žuto mače. Kelneri previše ljubazni za moj ukus. Ja, inače, preferiram da kelneri imaju izraženu ličnost. Želim da osetim da su živi ljudi koje naročito mrzi da rade taj svoj posao, al' moraju, i ja im pritome samo otežavam. Nema zašto, volim.

Na stolu prekrivenom jednom finom etno-salvetom, leže leševi mobilnih telefona (off smo posle 21h), a kraj njih svetluca dunja, zlatom obojena. Tako poetično doživljavam rakiju jedino kad je pijem s advokatom.

Sedim, prekrstila sam noge, grlim čokanče i gledam da sve razumem, a ponešto i zapamtim. Sudbina jednog čoveka se upravo lomi na vrhu brda, uz tamburaše  i nešto domaćinske projare dunjom prskane. Možda bi mu bilo drago da zna da mu o glavi ne radimo u hladnoj kancelariji advokatskog biroa, već u „Kafanici“ prepunoj neke domaće atmosfere. Dunjom obojene.

Elem, Advokat je mlad, izuzetno uspešan i pomalo pokvaren. On je otac malešne dece i verni suprug plavušice iz kraja. Kad ga čovek malo bolje pogleda, mogao bi da bude i poglavar organizovanog državnog kriminala, a i neurohirurg iz Moskve.  Miroljubivim tonom izgovara bratoubilačke rečenice. Njegove pretnje su premazane ukusnom notom marcipana. Prosto čovek da poželi da bude obrisan.

Ja kraj njega delujem kao jedna od onih opičenih, brbljivih žena kakve retko sreće u svom tapaciranom svetu. Pričam glasno, podvriskujem gotovo, nazdravljam boemski i radujem se životu koji sam rasitnila u kovane novčiće. Povremeno i zapevam s muzikantima, ponesena tonovima pesama za koje sam vezana genima.

On me posmatra kao medicinski slučaj kome pomoći nema. Za njega ja sam oblik života koji i dalje nastavlja da se razmnožava, a pitanje je trenutka kada će ga prirodna selekcija istisnuti iz igre. Advokat se, u stvari, slabo razume u ljude. On se više bavi smećem koje iza ljudi ostaje.

On ne zna da je sam ja tu dospela tako što sam se skotrljala niz dan. U početku, izjutra, bila sam obla mrvica, ali kako je tekao dan i kako su se za mene lepile sve nadrndane reči šefa, ljubavnika, vozača autobusa ili suseda, postajala sam sve veća i veća, da bih se u Kafanicu stuštila kao jastučasta masa svakakvih tvari, ali ponajmanje sebe same. Pa ne podvriskujem ja što mi je u krvi. To mi je ostalo od sinovljevih podvriskivanja od popodneva kada mu je krvarila brada koju su mu klinci iz trećeg razreda olupali o pločnik. Niti se kikoćem što je on tako osvežavajuće duhovit. To su isto sve tikovi, dnevni tikovi, kancelarijski tikovi, predivne kompulzije koje me štite od trolova u kravatama i odelima. Naposletku, ne grlim ja čokanče sa dunjom što mi je rakija nedostajala. To je moja ruka, stisnuta u pesnicu, u koju se pravom zgodom uvukao tanki stakleni vratić rakijske čašice. Svaki gutljaj je neizveden udarac u nečiju bradu, zid, u moju sopstvenu glavu.

I to što se naposletku nađosmo tu, sa tim dželatskim motivima, sasvim se uklopilo u to opšte neuklapanje.

 

I tako, htedoh reći...

U jednoj svežoj noći u Beogradu, pod krošnjom oraha živčanih grana, dok su zvezde pupile po nebeskom svodu, sedeli su jedan muškarac i jedna žena, što se čitavog života poznaju. I eto, ništa se pod milim Bogom nisu razumeli, jebeš ga, a nisu ni pokušavali, tobože zgađeni suprotnostima koje ne razumeju, ali su zato uspeli da zajedničkim, a različitim snagama dokrajče nekog trećeg, da ga obnevide, obesmisle, ponize, razmažu ga... što ih je u tom trenuku učinilo jednim istim bićem, šizofrenim, obesno moćnim, s jednom glavom ali dva lica, dva jezika, četiri oka i glasom morbidne rečne vile što posmrtno zapeva sa tamburašima, onda kada se tome baš niko ni ne nada...
27.01.2008.

Viš što sam luda

Ja se ne budim ko svi drugi normalni ljudi. Ja ustajem kao potrošena starica, kojoj ni san više ne drži pažnju – oko 5 sati. Slovima: pet sati, da ne bude zabune. U to (ne)vreme zvuci sa mog mobilnog rasparaju tanak štep noćne nesvesti, ja otvaram oči i istovremeno počinjem sebi da govorim – nećeš stići.

Nećeš stići je čarobno gorivo koje troši moje ja. Na tom principu funkcionišem više od decenije. Imam osećaj da ću jednom u zamrzivaču zateći male svetlucave supozitorije od glicerina i neke tajne supstance, koje u kritičnim momentima mogu sebi i u dupe da uguram, ako vidim da počinjem da posustajem.

Najsmešnije od svega je što ja idem u pravcu nečeg toliko imaginarnog, da je žurba na kojoj insistiram duplo apsurdna. Ja, znate, hitam ka uspehu.

Taj uspeh je u mojim snovima zaglavljen kao neki blistavi prozirni kliker. U mojoj mašti je ono što ja vidim kroz kliker, a s druge strane je, nešto potpuno nalik na život kakav zaslužujem. Nema tu nekih konkretnih stvari kao što su neke imovinske blagodeti, pre su to trenuci uhvaćeni fotoaparatom u kom se ja smejem zabacujući glavu unazad ili moja deca u nekom extreme provodu, nesvesna fenomenalnog trenutka. Ponekad imam utisak da su to tako savršeno uhvaćeni momenti da imaju čak i neki osvežavajući pomorandžasti miris koji probija opnu mog blistavog klikera. Da mi je da upoznam nekoga ko ne bi ka tome hrlio.

Ponekad zažmurim i zamislim život u kom ja sa klikerom nemam ništa, tj do njega jednostavno – ne stignem. (Na istu foru na koju kad potpuno poblesavim zamišljam „kako će to strašno da bude kad mi, na primer, umre keva“, pa onda uzmem pa izmislim sve po redu, i na kraju se lepo „na ništa“ rasplačem ko kreten). E na tu misao s klikerom ja se ne rasplačem. Smrznem se. Na tren uvenem i iznutra i spolja. Pogled mi se istopi ko sveća. Zasmrdim na buđ i trulež. Ne dolazi u obzir da ne stignem. Slušaj me šta pričam, n e  d o l a z i  u  o b z i r.


Nevolja je samo u tome što vreme protiče. I što ja nikako nisam locirala gde se tačno nalazi ta klikerasta dragocena opna. Ne znam ni šta ću sve morati da uradim da bih do nje stigla. A nisam sigurna koliko mi je još vremena ostalo.

Samo znam da se sve teže budim u 5.

Gledajte, mrak u 5 je zimi u ovom stanu uvek isti. Kao i zora.

I tako već osam godina.

Svaki dan je prepun kompromisa, a nepomerljiva moranja nižem ko nisku bisera. Nek sam ja sebi lepa, i takva.

Zato se ne šalim kada kažem da jedva čekam starost. Mene tamo čeka jedno spokojno jutro u kom lagodno korakom idem na Kalenić pijacu, sa plastificiranim cegerom tamno zelene boje i udobnim bapskim patičicama, klaj-klaj, ladna ko špricer, jer znam da sam najgore preživela. Na sebi imam široke štofane pantalone bež boje i pačvork tuniku sa nekim mehurastim motivima, oko vrata beličastu čarapastu ešarpu. Glava mi je prepuna istih ovih crvenih lokni. Dobroćudno se osmehujem usnama na sve devojčice-lizalice što me u žurbi zaobilaze, a koje pojma nemaju, da nije to uopšte toliko strašno ako ti se slučajno desi da ne stigneš.

Naročito, što znam da sam jedanred i sama bila takva, smetena i poluluda, hitajuća sena koja promiče gradom, što sam u tom rastrojstvu oblepila sve trotoare svojim koracima, hipnostisano uverena da je samo kretanje dovoljno da bi se stiglo. I što sam se kao kreten budila u jebenih pet sati, kao da će planeta prestati da se vrti ako ja barem jedan san briokratski korektno odsanjam do kraja svog noćnog radnog vremena...  Kao kreten. 

24.01.2008.

All about sex

Lepo sam još davno rekla, neko je kratkovid, nekog muče hemoroidi, neko se pati s gorušicom, a ja eto vucaram Bivšeg Muža za sobom ko neku dosadno hronično oboljenje. Jedno od onih s kojima možeš da živiš još sto godina. Kao neki dosadni mitiser kog iscediš, al eto ti ga opet, ta rupa tu na površini kože služi baš tome da se on u nju skvrči.

Moj Bivši Muž bi imao jezivo dosadan i jednoličan život kada u njemu ne bi bilo bivše žene, tj mene.

Ja sam stvorena za tu titulu. Vidim sve što ne treba, isto tako i čujem, imam pogan jezik i drzak pogled. Iz mene savršeno balansirano izlaze reči natopljene otrovom i mržnjom, ali sa blagim pedagoškim tonom, što bi trebalo jednoga dana da dovede do toga da Bivši Muž postane bolja i pametnija osoba, funkcionalniji otac, takoreći podrška, uzor i oslonac potomstvu. Ja sam prema Bivšem Mužu, u stvari, jako dobra, samo što on to ne kapira i ja mu to nikada neću reći jer ne mislim da je to dobro za njegov razvoj. Ako nekog treba da mrzi, eto neka to budem ja, žrtvovaću to malo odnosa, ukoliko postoji bilo kakva šansa za boljitak. 

No, nekim čudom, pravim čudom zapravo, Bivši Muž je tvorevina od neobičnog materijala koji odoleva bilo kom pritisku i nikakve promene nisu vidljive. Od njega bi trebalo da se prave novi, bezbedni automobili u novom milenijumu, na primer, iil avioni. Toliko je to čudo solidno. Ali, moj karakter je takav, da je moj Bivši Muž zapravo jedan veliki izazov i samo će nas smrt rastaviti, odgovorno tvrdim.  

Naša bračna zajednica je bila sezonskog tipa. Hoću da kažem, svakom se desi. Al' eto, pad imuniteta il neki Saturn, Pluton... i eto ti celovečernje zabave do kraja života. Kako godine idu, naš kontakt se svodi na dnevnu terapeutsku dozu uslovljenu potomcima koji nas vezuju, a naš odnos je zasnovan na onoj staroj: ko hoće prava, mora da ima i obaveze. Naravno, u improved verziji, nije dovoljno samo da se obaveze prosto "imaju", već i da se izvršavaju i da su rezultati vidljivi. Moj originalni softver za procenjivanje rezultata mene svakodnevno izveštava o stanju i promenama, tako da sam ja reagujem kad god se za tim pokaže potreba. A ona se opet pokazuje svakodnevno jer rezultata možda ima, ali ne na vidljivom nivou. Možda su to samo mali  koraci za čovečanstvo, a za Bivšeg Muža veliki, no mene, jebanu stranu, za taj deo već nije briga. Po potrebi, pristupam ustaljenim tehnikama: pokušavam da ukažem na grešku kroz šalu. Nakon toga prelazim na konkretan dijalog. Posle toga svoje tvrdnje pokrivam adekvatnim primerima, nekada i u Power Pointu, ako vidim da nam verbalno slabije ide. Čitavu stvar najčešće završavam prinudnom naplatom, jer Bivšeg Muža, i pored malog, osetljivog srca, jedino ozbiljno pogađa dodir po novčaniku.

Taj poslednji korak je posebno dramatičan uvek i ja se svaki put osećam kao da nam je prvi put. Ja svaki put imam utisak da neću uspeti i uvek uspem, nakon čega zavlada harmonija, što dokazuje da se čovek kroz patnju najbolje uči. 

Razmišljam ovih dana da počnem da mu naplaćujem svoje usluge. Da lepo krene sa godišnjim članstvom, a da ja od te love registrujem agenciju, plaćam penziono i zdravstveno. Pa se možda i oglasim, te proširim svoje usluge i na druge klijente.

On meni, realno, sa svim svojim reakcijama, dojavama, potezima, odlukama i r e z u l t a t i m a, uzme četiri radna sata, trudničko radno vreme, što kad se pomnoži sa svim ovim godinama daje fascinantan podatak da sam ja za ovih sedam godina - JEDNU CELU GODINU I DVA MESECA, bez spavanja, kontinuirano, 24 sata dnevno, provela jebavajući s s njim. 

Zašto ja nisam dobila hemoroide? U čemu je fora?

 

22.01.2008.

Dok čekam...

Budi kreativna. Budi ingeniozna. Budi drukčija. Budi inovativna. Budi surova. Budi direktna. Budi neobična. Budi naprosto sjajna, blistava, brza. Zamišljaj brzo, kotrljaj spretno, male magličaste strelice zabadaj virutozno. O jebote, napravi pare.

Razvrcam sjajnu i nežnu kožicu vrlo crne boje na površini tople čokolade, zahvatim metalnom kašičicom i prilepim je za gornje nepce. Zagledam se u staklo išarano crno crvenim trakama i prospem pogled po pločniku Katanićeve ulice. Zabodem u prvu pukotinu. O jebote, napravi pare.

Setim se bola od pregrejanog zelenog voska na osetljvoj regiji. Setim se maila problematične konotacije. Sms-a koji mi postavlja glupo pitanja. Stranog jezika nerazgovetne boje. Klizavog dodira pod vodom. Zvonko praznog pogleda i proje zlatne korice na pijaci. O jebote, napravi pare.

Na praznoj strani crvenog rokovnika napisem broj, pa drugi, pa treći. Čokolada bi imala bolji ukus kada bi u njoj bilo viskija. Il makar vodke. I ja sam boljeg ukusa kada se prošaram ljutim.

Dok čekam, pogledam unazad, u nazad u odnosu na danas, mislim. Zapalim cigaretu. Povučem dim, jednom rukom se na brzaka izujem cipele, bacim ih nemarno i trrrrrrrrrrrrrrrrrrrrk koliko me noge nose: preko peska, trave, pločnika, automobilskih limova, nečijih tvrdih glava, krovova, mekih debelih stomaka i koščatih guzova, oštrih stena, vrelih žica, zgužvanih reči, neumućenih jaja, otpalih crepova, razbacanih plišanih kamenčića...

O jebote, kako sam se ovakva naopaka rodila, da toliko ne umem.

 

 

21.01.2008.

Ko bajagi

U office ulazim zaogrnuta gunjom, toboganskog pogleda i naglašeno zapušenog nosa. Umesto "N" i "M" govorim "B". Kašljem iz dubina duša. Svih duša koje posedujem, a nostrifikovala sam ih bar deset. Kašljem tako kao da udišem vazduh oštrih ivica i on pri svakom udahu struže površine moje neravne unutrašnjosti u čijim ćoskovima potuljeno škrguću tragovi pomenutih duša. Izgledam oronulo. Kosa mi je želela da izgleda razbarušeno, ali joj to nije pošlo za rukom. Oči su mi pune nekih gripoznih suza, uljanih, duginim bojama prošaranih. 

Ja izgledam kao da sam bolesna. Ja se ponašam kao da sam bolesna. Priznajem, tako se i osećam, ali istina nije na toj strani. Zdrava sam kao dren, samo - lažem. I dobro mi ide. Na momente bih mogla da se zakunem da imam temperaturu. Čak i piškim nekoliko puta na sat. Moj ceo organizam mi daje punu podršku u projektu "ne znam koji mi je kurac".

To tako traje od petka. Odjedanput su stvari dobile ogoljen, nepoetičan izgled, potpuno obesmišljen. Sve, od početka pa do eto, petka, sve je dobilo izgled jednog umetničkog sranja koje ne razume ni konceptualna umetnica, dokona autorka. Ljudi koje držim oko sebe, nedeljivi od mene same, najednom su pružneli i iz usta su počeli da im ispadaju neki smrznuti brabonjci. Dani koje smatram najrođenijim pretvorili su se u dosadne duboreze (nekog smisla imaju, samo ne znam kog), muškarci koje viđam harizmatični su poput štakora ili tako nekih životinjica koje baš volim da gledam, al na National Geographic-u. I ceo prizor mi je priređen u sepia-modu, osim moje dece koja su blistala sunčevim sjajem u sred ničega, u sred đubrišta na groblju divnih ideja i nenapisanih projekata njihove detinjaste majke.

Kada bih znala da bi to prihvatili, ja bih im se rado izvinila. Ne, stvarno bih. Pošteno bih rekla, jesam, zajebala sam, ovo je bila potpuno idiotska ideja, ko još normalan rađa decu u lasteks zemlji, natopljenom toplim osiromašenim uranijumom, u neporodici, u nestanu.... No, ja vidim, moja deca su srećna što žive i radosno svakodnevno otkrivaju mudrosti fizike života, i kad ih već stavih u celo to autorsko sranje...mislim, eto im ga.

Naravno da se nisam u petak probudila iz stogodišnjeg sna. Ali sam u petak osetila da su se motori pogasili i da je kapetan i sam priznao da je rupa previše velika, i da kanda tonemo, jebes mu mater i brodu, i odo ja da spavam.

I tu sam se zagasila. Kao napola popušen džoint, kao napola zagašena crkvena sveća, kao napola skuvana sarma, kao vođenje ljubavi bez orgazma...

Za spoljni svet, jedini validan razlog je grip ili nešto slično. Pošto se iznenadno poroditi ne mogu. A ne mogu ni ponovo da sahranim oca.

 Čak i kijam. Bolesna, ko bajagi.

 


Noviji postovi |

<< 04/2008 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
27282930

Putokazi

BROJAČ POSJETA
11626

Powered by Blogger.ba