Laka Žena Trena

Mrzovoljna danas da bi se latila opisivanja.Uglavnom iznimno važne teme, od krucijalnog značaja za sudbinu planeta. Celog svemira, zapravo. Lake priče, lakim perom pisane, lako zamršene, lako svarljive. Mental fitness for free.

25.03.2008.

Oblutak

Možda je zbog ovog snega u nevreme. Možda je zbog besparice. Zbog deadline-ova. Ćutanja, negovorenja.
Neću da kažem da se "sve skupilo", pošto ne vidim da bilo šta ima tu tendenciju "skupljanja". Uglavnom se sve ohoho proširilo i raširilo. Od zaraze do zahteva. I nazad.

Strahovito mi nedostaje dijalog. Lekovit. Blagotvoran.

14.03.2008.

Silom baba u raj ne ide

Ovo je moj neznamkojiporedu blog. Nanizalo se toga.
U početku je stvar bila zabavna, onda je sve postalo navika. Izgubila se ona draž pisanja koječega da bi neko to prokomentarisao, a o razvijanju prijateljstava putem bloga znam puno i čini mi se da sam ja svoju kvotu za to ispunila, u pozitivnom smislu. Teško mi je da zamislim da bi isto moglo da mi se ponovi još koji put. U tom smislu sam namirena.
Ovamo me muka naterala.
"Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećajem, jre se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna reč, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju i njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvaća. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije." Meša Selimović
No i glup ume da prepozna kada se porođaj dobrano produžio i polako sve gubi na smislu...
Ovamo sam došla jer sam prepoznala teskobu da jedno te isto govorim godinama i to istim ljudima, a da se ni za pedalj pomerila nisam. Niti mi se za pedalj smanjila želja da pričam...
Mogla sam pisati i u neku kupusaru. I pišem. No, ipak, blog ima dejstvo one Trojanove rupe i na taj način je u mom slučaju lekovita. Kad dejstvo prođe, otići će i Trena.

Neko je rekao da Trena nije druželjubiva. I lepo je primetio.
Trena je jedna namćor baba, prgava do iznemoglosti, iznad svega brzopleta. A i prilično zauzeta.
Trena živi od pisanja, raznoraznog, kao i od čitanja, takođe raznoraznog, i kako to već biva, pragovi se pomeraju i sada joj je potrebno malo više da bi se kod nje izazvala reakcija.
Neki fakat ovde, kao i u drugim sistemima, pišu baš dobro. I u tim čitanjima uživam.
No većina piše, verovatno iz istog razloga kao i ja, iako najbolje što umeju, ipak nedovoljno interesantno za moj ukus. Ali ipak je bolje da pišu, nego da ne pišu uopšte.

Blog poput smsa, avanzovao je u literarnu formu koja će za dvadesetak godina (ako nas bude bilo) sigurno biti jedan od legitimnih žanrova sa svim onim dosadnim elementima kojima je svaki žanr uslovljen. Verovatno će se ustanoviti neka vrsta skolovanja za blog kritičara, kao i deljenje prestižnih blog nagrada... Mislim, ko zna u šta će to da ode. Možda uvedu i blog lektiru.
Primećujem, posle niza godina praćenja blogova, da on polako prestaje da bude fenomen i postaje ravnopravni član globalne kulturne zajednice. Kao neko beskrajno ogledalo, u njemu se može pratiti svest civilizacije, i to dosta lako, bez puno mučenja u pretraživanju institucionalizovanih arhiva.
Verujem da se zahvaljujući blogu i svest o važnosti pravilnog pisanja podigla na viši nivo. Ali ono što me najviše raduje jeste kada vidim neke blogere da rastu i razvijaju svoje pisanje, da danas pišu puno bolje i kvalitetnije...

Druga strana medalje koja se tiče socijalnog aspekta blogovanja, nije ni fascinantna ni iznenađujuća. Iskustvo je dokazalo da će se ljudi družiti kada god za druženje postoji šansa, a da će se u toj razmeni desiti i više od platonskog kontakta.
Indikativno je ukoliko neko samo na taj način održava socijalnu sferu života živom, ali je sasvim u redu što na prisustvo ljudi (čak i u virtuelnom smislu) nije imun.
Vidite, pre sto godina nije bilo moguće zamisliti da gay brakovi budu zakoniti, a kamoli da imaju pravo usvajanja dece. A pre isto toliko godina nije bilo moguće zamisliti da žena ima pravo glasa, a kamoli da bude na nekoj važnoj političkoj funkciji...
Možda danas deluje nemoguće, ali toliko indikatora ima da se preko neta (pa i preko bloga) razvijaju značajne relacije među ljudima, da ja verujem da će to na neki način dobiti i neku zakonsku formu u budućnosti. Još ako smisle način kako da dehidriraju spermu i u obliku tableta je pošalju preporučeno, mogli bismo postati i roditelji... Bolesno ili ne, ovaj svet ide u tom pravcu, manimo se etiketiranja.

Nakon svega, moram reći, meni je drago što živim u epohi koja je izrodila neki novi medij, a u njemu blog.
Da sam rođena daleko ranije, lenjost bi me dotukla.
Pisanje perom, pod titrajem sveće, i to krišom...da me niko ne vidi... ma koliko zavodljivo zvučalo, verovatno bi dovelo do toga da se manem pisanja i insistiram da mi pod hitno nađu muža sa kojim ću mirno i nemo provesti ostatak svog ženskog života.
Danas uz pomoć kompjutera, a i interneta, ja slavim svoju ekonomsku nezavisnost, lični integritet i priliku da napredujem na društvenoj lestivci. To mi, istina, umanjuje šansu da odživim romantični deo svog života, ali koga je briga. Istorijski gledano, svako se negde mora naguziti. Ja ću u toj sferi, a vi?

04.03.2008.

...:)

Srce piše, glava misli, prsti se u grču stisli

stih se traži što će dati, da se smiri brza mati..

 

Dok sin mali sniva, luta, pitanje mi glavom pluta:

Dal' će znati i umeti, Il' će ludo život kleti

- ako nešto po zlu krene, hoće li da krivi mene?!


Dal ce snove sam ispelsti ili će ih s leđa stresti?

Hoće l' hrabro potrčati il' će drugom uzde dati?!

Dal' će srcem u daljine da poleti, da se vine?

Dal' će srcem u planine, preko mora u doline?

Dal' će i u tuzi znati novom nadom lice prati?

Il' će sve to, k'o od šale - crnom zemljom zatrpati?!

Pa će tromo samo sesti, pogledom da sunce prati

zaboravu će tek usput naše nade za tren dati...


Tešim sebe kako umem:

sve to moram da razumem!


Rođeni su sami sebi - da polete ili otpuze,

Mogu ja uzalud slati - nadahnute svoje muze...

 

Kad ga budem u svet slala, spakovaću trista čuda!

Nije bitno kuda ide, nek je vuče bilo kuda...

Kad probere, nek sačuva - ono što mu igra, znači

...a ostatak (da ja ne znam)

...nek slobodno zavrljači...

 

01.03.2008.

Do poslednjeg daha

Ovo je već peti put da započinjem pisanje posta. Želim da skrenem svoje misli sa tekućih dešavanja... Ide mi strašno teško, misli se kao bumerang vraćaju i udaraju me u pleksus izbijajući mi poslednji dah.

Plaši me i sama pomisao na ono što bi moglo da se desi. Na nemanje koje sam već jednom jedva preživela. A sada ću možda morati da ga preživljavam za troje.
Plaši me činjenica da nikada, ali nikada neću moći da oprostim svojoj majci što je bila toliko sebična da joj je nešto drugo bilo važnije od života petoro unučadi.
Plaši me da neću moći da izdržim, da ću posustati, da ću biti jezivo kivna i besna i da ću u tom modu ostariti, što će se na mom licu i telu lepo videti.
Plaše me pitanja koja bi mogla da mi budu postavljena, plaše me odgovori koje ću izbacivati kao semenke iz jabuke, lako, golo, bez trunke poezije.
Plaši me porozan, jadan i nedostojanstven život koji ću potrošiti kao da ih imam na lageru nekoliko.

Rekoh, pokušavam da skrenem misli. Da delam kao da se ništa ne dešava, da se ponašam kao je reč o neugodnoj fazi, u koje, uzgred, nikad nisam verovala.
Odlazim da gledam filmove, da razmenjujem to nešto sa ljudima za koje pouzdano znam da imaju šta da mi daju, poslušno flertujem, posmatram lepo i zeleno i prozračno...donosim odluke koje imaju status trajnih, uopšte, trudim se da se na meni ne vidi taj stravičan strah koji mi se polepio po vlasima.

Nemam načina da se pripremim. Krediti su me zadavili. Ušteđevina mi je u stranom osiguravajućem društvu. Sve što imam je kobajagi.

Ako budem morala, eventualno mogu jednom da prodajem skupe haljine crnoberzijancijama za deset jaja. Eto, to je jedino što mi pada na pamet.

Nisam sigurna više ni da bih mogla da zavedem neprijatelja (na šta sam računala kada sam bila mlađa). Naime, oduvek sam, u krajnjem slučaju, računala na to da ću rasustiti kose i zauzdati dekolte bordo čipkom, te proći laganim srna hodom i hipnotisati neprijatelja na crvenoj liniji koja nas razdvaja... Izdajnički ću ga obrlatiti svojim vilinskim stasom, nogama oko struka, a rukama ću ga milovati po licu, i tako, nas dvoje prepleteni, otićićemo u neku njegovu zemlju gde ću ja crnom zemljom zakopati ono malo griže savesti što će možda nekad napupiti...
Sada, ja sam jedna umorna lady kojoj u očima tinja nešto krvožedne želje da nahranim mladunce. Moj dekolte se sasušio, a mršavo telo više ne sija blistavim tenom...

I svi su mi krivi i niko nije kriv.
A ja moram pod hitno da smislim efikasan način da skrenem misli na drugu stranu i da ne tulim ko najveća pička nad blatom koje proročki vidim.

V. moj univerzum je sačinjen od osetljivih tvari koje imaju bezgraničan rok trajanja, sve dok ih ne dodirne prljava ruka stvarnosti, koja nadire...



<< 03/2008 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Putokazi

BROJAČ POSJETA
12139

Powered by Blogger.ba