Laka Žena Trena

Mrzovoljna danas da bi se latila opisivanja.Uglavnom iznimno važne teme, od krucijalnog značaja za sudbinu planeta. Celog svemira, zapravo. Lake priče, lakim perom pisane, lako zamršene, lako svarljive. Mental fitness for free.

21.02.2008.

Babaroge od gline

To sa bebama trebalo je da bude zabavno, roze i svileno. Sve moje maštarije imale su mekoću pufnastih zeka i mirisale su na puder. Ja sam na svakoj izmišljenoj fotografiji u svojoj glavi imala sneni osmeh presretne plemenite žene sa sjajnom kosom kestenjaste boje kao sa starih razglednica iz prašnjavih spomenara, a moja beba bi uglavnom bila plava kao anđeo sa nacrtanim osmejkom i dve krasne rupice na rumenim obrazima.

U mom materinstvu je oduvek i zauvek bilo prelepo miholjsko leto.

Nigde kake, raspuklih bradavica, zagnojenih rana i neutešne dece.

Nigde tegoba usamljenih januarskih večeri.

Nigde patetično odvratnih Božića s jelkom ili bez nje, zavisno od težine novčanika.

Nigde pakosnog muža ili sebičnih baba.

Nigde horde napirlitanih prijateljica u potrazi za provodom dok ja sedim raščupana i zarozana, gubitnički nasukana na krevetac.

Nigde ni traga o odlukama, dvoumljenjima, naredbama i kaznama.

Neverovatno, pažljivo sam još jednom proverila, ali baš nigde ni kapljice okeana griže savesti u koji sam, čini mi se čarolijom, dospela onog trenutka kada sam kapljicu svoje mokraće stavila u test trudnoće. Dve debele crte koje su se potom prikazale na malom otvoru tog plastičnog sokoćala, postale su šipke mog intimnog zatvora. Dospevši u njega, neprestano sam sa čežnjom zvirkala u spoljni svet, ali mi nikad nije istinski palo na pamet da pobegnem. A kada sam pre neki dan među gomilom raznoraznih sitnica iskopala i taj prvi test za ispitivanje trudnoće, shvatila sam – te crte blede! Polako, ali sigurno, one blede! A ti znači da ću za desetak godina biti gotovo slobodna...ili makar na uslovnom...

Kako god.

Puno toga su mi prećutali.

O trudnoći su svi govorili sa setom, a o porođaju sa junačkim sjajem u očima, o prvim mesecima sa primesama humora, a o prvim godinama s ponosom... Svi filmovi o bebama spadaju u žanr romantične komedije (ukoliko beba ima roditelje), a u svakoj knjizi u kojoj se junakinja porodi, beba je piščevo sredstvo da pojača zaplet, a koji sa roditeljstvom ama nikakve veze nema.

Bila sam glupa, priznajem, nisam prozrela veliku zaveru sveta. Da bismo se kao vrsta nastavili, neophodno je da se razmnožavamo. Zašto bismo onda, zaime, otkrivali trajne trnovitog puta kojim moraju proći... Nema potrebe.

 

Kada se zavesa podigne, damo, predstava počinje. Reč je o ulozi tvog života. Zaigraj je maestralno u inat svima. Ubljuvana, nenaspavana, čupava, svezanih creva, mutnog pogleda i ispucalih usana...

Zavera je vaseljenska: ti igraš gacajući po smrdljivim barama telesnih tečnosti, a publika vidi tvoja negovana stopala kako graciozno stupaju na grimizne cigle... tvoj mozak lagano prelazi u gasno stanje, a oni vide zlatni oreol kako titra iznad tvoje, srebrnim prahom posute, glave... ti vrištiš na izbezumljeno čedo, a do njih dopire lepet krila egzotičnih ptica,... ti se treseš crvena od straha s toplomerom u ruci, a oni drhte nad romantičnom bledom prikazom u daljini, nalik svetici...

Dirati tako nešto bila bi grehota. Stoga je sve što ću ovde napisati uokvireno tirkiznim: znate onomad, kada smo stajali u redu pred šalterom gde su se delile pare, muževi i bebe – ja nisam dobila nikakav skupocen svetlucavi paket s fenomenalnom zlatnom mašnom. Meni su uvalili dva deteta, lepa ko slike, a s glasovnim mogućnostima razularenih navijača. Muža su zavatili ofrlje, pa ga eto, bolje da ga nije. A o parama i da ne govorimo. Vi ste, izgleda, imali sreće! A sreća je, iznad svega, nepristojna. Dakle, molim lepo.

Moj san o zabavnom, roze i svilenom raspršio se ko prolećna maca. Ostadoh zbunjena, zatupastog pogleda, s osećanjem nasamarenosti.  Ali, ne zadugo. Svega par godina. Tačnije šest. Iz mučene zatečene žene pretvorih se u prepredenu materinsku alfu sa „sport bili“ torbom i nekoliko desetina manipulativnih tehnika u rukavu. Naučih da trpim, ali ih naučih i da me trpe.

Hoću reći, danas sam, hvala na pitanju, sjajno.

Moja deca su u predškolskom i školskom uzrastu. Napokon se sporazumevamo rečima, jedemo istu hranu, a i navike su nam sve sličnije (oni ne puše). Elementarne potrebe vršimo na za to predviđenim mestima. Tolerišemo razlike. Osuđujemo razlike. Skupa smo prevalili ogroman put, a veći deo tog puta je dokumentovan i fotografijama, nema laži – nema prevare.

Iza nas je istorija: mi smo deo civilizacije. I to ne neke roze što miriše na puder. Već istinske. Oznojene i izgažene. S bakterijama i boginjama. Uplakane i pobesnele. S uraganskim besom u krvi što urliče kad ga nešto boli i divljački skače u nevreme ako mu je baš tada dobro.

Mi smo - vi, ako je i vas zaobišla zlatna kočija sa grgutavim bebama i zaljubljenim Bred Pitovima, baka- servisima sa kao sneg belim kosama i rukama što mirišu na „Berlinere“ ... ili ako ni po vama nije padala kiša od zlatnih kreditnih kartica...

Nas na razglednicama nema. Izbegavaju nas po spomenarima, a o fantazijama da i ne govorimo. Tako glomazni „mi“ zataškani smo poput vesti o epidemiji i preko naših leđa se širi mit o životu. Neretko i mi sami širimo tu istu mit, iz straha po inerciji, valjda.   

A meni se smučilo.

Oni koji rađaju princeze neka se drže među dvorskim zidinama.

Ovde napolju se rađaju devojčice i dečaci od krvi i mesa. Oni ništa pod milim bogom ne znaju i sve ih se mora naučiti. To ih najčešće uče poluvične žene koje se majkama zovu.

A sve te majke nemaju blag pogled, niti strpljenje do neba. Često nemaju sluha, niti znaju da kuvaju. Ponekad su sebične, a ponekad nepravedne.

U nama nema ničeg svetog.

Nema svetlucanja, čarolija, sitnih trikova. Sve se može videti golim okom, dodirnuti ili omirisati. Mi ne živimo u svetu bajki gde prinčevi dospevaju ni od kuda, a veštice prete stravičnim kletvama usnulim bebećim glavama.

Naši prinčevi su poluprisutni i aljkavi sa likom Kvazimodoa, novorođene bebe su nam usnule jedva deset minuta u kontinuitetu, a babaroge su nam od gline.

To je jedina stvarnost koju znam i o kojoj ja mogu da zborim.

 

<< 02/2008 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
242526272829

Putokazi

BROJAČ POSJETA
12307

Powered by Blogger.ba