Laka Žena Trena

Mrzovoljna danas da bi se latila opisivanja.Uglavnom iznimno važne teme, od krucijalnog značaja za sudbinu planeta. Celog svemira, zapravo. Lake priče, lakim perom pisane, lako zamršene, lako svarljive. Mental fitness for free.

26.04.2008.

Suho zlato ostavite na pragu, hvala

Samo što nije vaskrs'o. Pitanje je trenutka. Kada, ipak, to bude tradicionalno učino, razmileće se tanjušnja radost po grudima, nalik minijaturnim mravima i taj osećaj će trajati neko vreme.
A onda, kad mine, biće sve kao što je i bilo.
Valjda.

Ja živim produženu adoslecenciju na istovetno pomeren način, čini mi se da sam zaglavljena u nekom jezivom snu u kom se isti dan iznova i iznova emituje. Pošto sam dobrano luda, ima dana kada me to zabavlja. Kao recimo danas. Naravno, ima dana i kada sam šiljata i naoštrena kao bataljon spremnih olovaka iz pernice moga sina. Srećom, takvi dani nisu toliko česti.
Sve je spremno, hoću da kažem. Baš sve.
Kad počne taj super život, odraziću se sa ove grane na kojoj sitnim život, skočiću velelpno, zaroniću u šarene dubine i čudiću se kako se čekanje ipak isplatilo, a hiljadu puta sam pomislila da traćim vreme.
Vrlo važno: pod vrelom presom ravnaju se klobuci, lako, nestaju nestaju, ali ne zato što su naučili to da rade ili zato što su pristali, već zato što je vrela presa neumoljiva. Isto je i s mirenjem.
Bog, Vaseljena ili Pegla. Sinonimi.
Prihvatite novi filozofski pravac i sledite me.

10.04.2008.

Odsjaj

- Pokušavam da uradim nešto zaista jako važno.
Od toga mi zavisi gotovo čitav život ili mi to sad samo tako izgleda.
Tesno sarađujem sa samom sobom i uviđam koliko sam ja prgav i mušičav saradnik.

- Napokon sam se pomirila sa činjenicom da imam 30 godina, da sam lepa i siromašna.

- Ovih dana mi se dešava da se toliko izgubim u svojim mislima i mentalno odlutam nekuda daleko od mesta na kom sam zapravo. To rezultira time da se osvestim u sekund i onda mi je potrebno par sekundi da shvatim gde sam, a potom i da se setim kuda sam se uputila. Uglavnom promašim put, makar se zaputila i rođenoj kući, tako da se prilično iznerviram.
Nikada ranije moji off trenuci nisu bili tako snažni.

- Osećaj usamljenosti se preoblikovao u neki prijatan osećaj kome ne znam ime. Zajedno sa prolećem to čini vrlo harmoničnu celinu.

- Igram se da verujem.
Verujem da se igram.

25.03.2008.

Oblutak

Možda je zbog ovog snega u nevreme. Možda je zbog besparice. Zbog deadline-ova. Ćutanja, negovorenja.
Neću da kažem da se "sve skupilo", pošto ne vidim da bilo šta ima tu tendenciju "skupljanja". Uglavnom se sve ohoho proširilo i raširilo. Od zaraze do zahteva. I nazad.

Strahovito mi nedostaje dijalog. Lekovit. Blagotvoran.

14.03.2008.

Silom baba u raj ne ide

Ovo je moj neznamkojiporedu blog. Nanizalo se toga.
U početku je stvar bila zabavna, onda je sve postalo navika. Izgubila se ona draž pisanja koječega da bi neko to prokomentarisao, a o razvijanju prijateljstava putem bloga znam puno i čini mi se da sam ja svoju kvotu za to ispunila, u pozitivnom smislu. Teško mi je da zamislim da bi isto moglo da mi se ponovi još koji put. U tom smislu sam namirena.
Ovamo me muka naterala.
"Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećajem, jre se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna reč, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju i njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvaća. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije." Meša Selimović
No i glup ume da prepozna kada se porođaj dobrano produžio i polako sve gubi na smislu...
Ovamo sam došla jer sam prepoznala teskobu da jedno te isto govorim godinama i to istim ljudima, a da se ni za pedalj pomerila nisam. Niti mi se za pedalj smanjila želja da pričam...
Mogla sam pisati i u neku kupusaru. I pišem. No, ipak, blog ima dejstvo one Trojanove rupe i na taj način je u mom slučaju lekovita. Kad dejstvo prođe, otići će i Trena.

Neko je rekao da Trena nije druželjubiva. I lepo je primetio.
Trena je jedna namćor baba, prgava do iznemoglosti, iznad svega brzopleta. A i prilično zauzeta.
Trena živi od pisanja, raznoraznog, kao i od čitanja, takođe raznoraznog, i kako to već biva, pragovi se pomeraju i sada joj je potrebno malo više da bi se kod nje izazvala reakcija.
Neki fakat ovde, kao i u drugim sistemima, pišu baš dobro. I u tim čitanjima uživam.
No većina piše, verovatno iz istog razloga kao i ja, iako najbolje što umeju, ipak nedovoljno interesantno za moj ukus. Ali ipak je bolje da pišu, nego da ne pišu uopšte.

Blog poput smsa, avanzovao je u literarnu formu koja će za dvadesetak godina (ako nas bude bilo) sigurno biti jedan od legitimnih žanrova sa svim onim dosadnim elementima kojima je svaki žanr uslovljen. Verovatno će se ustanoviti neka vrsta skolovanja za blog kritičara, kao i deljenje prestižnih blog nagrada... Mislim, ko zna u šta će to da ode. Možda uvedu i blog lektiru.
Primećujem, posle niza godina praćenja blogova, da on polako prestaje da bude fenomen i postaje ravnopravni član globalne kulturne zajednice. Kao neko beskrajno ogledalo, u njemu se može pratiti svest civilizacije, i to dosta lako, bez puno mučenja u pretraživanju institucionalizovanih arhiva.
Verujem da se zahvaljujući blogu i svest o važnosti pravilnog pisanja podigla na viši nivo. Ali ono što me najviše raduje jeste kada vidim neke blogere da rastu i razvijaju svoje pisanje, da danas pišu puno bolje i kvalitetnije...

Druga strana medalje koja se tiče socijalnog aspekta blogovanja, nije ni fascinantna ni iznenađujuća. Iskustvo je dokazalo da će se ljudi družiti kada god za druženje postoji šansa, a da će se u toj razmeni desiti i više od platonskog kontakta.
Indikativno je ukoliko neko samo na taj način održava socijalnu sferu života živom, ali je sasvim u redu što na prisustvo ljudi (čak i u virtuelnom smislu) nije imun.
Vidite, pre sto godina nije bilo moguće zamisliti da gay brakovi budu zakoniti, a kamoli da imaju pravo usvajanja dece. A pre isto toliko godina nije bilo moguće zamisliti da žena ima pravo glasa, a kamoli da bude na nekoj važnoj političkoj funkciji...
Možda danas deluje nemoguće, ali toliko indikatora ima da se preko neta (pa i preko bloga) razvijaju značajne relacije među ljudima, da ja verujem da će to na neki način dobiti i neku zakonsku formu u budućnosti. Još ako smisle način kako da dehidriraju spermu i u obliku tableta je pošalju preporučeno, mogli bismo postati i roditelji... Bolesno ili ne, ovaj svet ide u tom pravcu, manimo se etiketiranja.

Nakon svega, moram reći, meni je drago što živim u epohi koja je izrodila neki novi medij, a u njemu blog.
Da sam rođena daleko ranije, lenjost bi me dotukla.
Pisanje perom, pod titrajem sveće, i to krišom...da me niko ne vidi... ma koliko zavodljivo zvučalo, verovatno bi dovelo do toga da se manem pisanja i insistiram da mi pod hitno nađu muža sa kojim ću mirno i nemo provesti ostatak svog ženskog života.
Danas uz pomoć kompjutera, a i interneta, ja slavim svoju ekonomsku nezavisnost, lični integritet i priliku da napredujem na društvenoj lestivci. To mi, istina, umanjuje šansu da odživim romantični deo svog života, ali koga je briga. Istorijski gledano, svako se negde mora naguziti. Ja ću u toj sferi, a vi?

04.03.2008.

...:)

Srce piše, glava misli, prsti se u grču stisli

stih se traži što će dati, da se smiri brza mati..

 

Dok sin mali sniva, luta, pitanje mi glavom pluta:

Dal' će znati i umeti, Il' će ludo život kleti

- ako nešto po zlu krene, hoće li da krivi mene?!


Dal ce snove sam ispelsti ili će ih s leđa stresti?

Hoće l' hrabro potrčati il' će drugom uzde dati?!

Dal' će srcem u daljine da poleti, da se vine?

Dal' će srcem u planine, preko mora u doline?

Dal' će i u tuzi znati novom nadom lice prati?

Il' će sve to, k'o od šale - crnom zemljom zatrpati?!

Pa će tromo samo sesti, pogledom da sunce prati

zaboravu će tek usput naše nade za tren dati...


Tešim sebe kako umem:

sve to moram da razumem!


Rođeni su sami sebi - da polete ili otpuze,

Mogu ja uzalud slati - nadahnute svoje muze...

 

Kad ga budem u svet slala, spakovaću trista čuda!

Nije bitno kuda ide, nek je vuče bilo kuda...

Kad probere, nek sačuva - ono što mu igra, znači

...a ostatak (da ja ne znam)

...nek slobodno zavrljači...

 

01.03.2008.

Do poslednjeg daha

Ovo je već peti put da započinjem pisanje posta. Želim da skrenem svoje misli sa tekućih dešavanja... Ide mi strašno teško, misli se kao bumerang vraćaju i udaraju me u pleksus izbijajući mi poslednji dah.

Plaši me i sama pomisao na ono što bi moglo da se desi. Na nemanje koje sam već jednom jedva preživela. A sada ću možda morati da ga preživljavam za troje.
Plaši me činjenica da nikada, ali nikada neću moći da oprostim svojoj majci što je bila toliko sebična da joj je nešto drugo bilo važnije od života petoro unučadi.
Plaši me da neću moći da izdržim, da ću posustati, da ću biti jezivo kivna i besna i da ću u tom modu ostariti, što će se na mom licu i telu lepo videti.
Plaše me pitanja koja bi mogla da mi budu postavljena, plaše me odgovori koje ću izbacivati kao semenke iz jabuke, lako, golo, bez trunke poezije.
Plaši me porozan, jadan i nedostojanstven život koji ću potrošiti kao da ih imam na lageru nekoliko.

Rekoh, pokušavam da skrenem misli. Da delam kao da se ništa ne dešava, da se ponašam kao je reč o neugodnoj fazi, u koje, uzgred, nikad nisam verovala.
Odlazim da gledam filmove, da razmenjujem to nešto sa ljudima za koje pouzdano znam da imaju šta da mi daju, poslušno flertujem, posmatram lepo i zeleno i prozračno...donosim odluke koje imaju status trajnih, uopšte, trudim se da se na meni ne vidi taj stravičan strah koji mi se polepio po vlasima.

Nemam načina da se pripremim. Krediti su me zadavili. Ušteđevina mi je u stranom osiguravajućem društvu. Sve što imam je kobajagi.

Ako budem morala, eventualno mogu jednom da prodajem skupe haljine crnoberzijancijama za deset jaja. Eto, to je jedino što mi pada na pamet.

Nisam sigurna više ni da bih mogla da zavedem neprijatelja (na šta sam računala kada sam bila mlađa). Naime, oduvek sam, u krajnjem slučaju, računala na to da ću rasustiti kose i zauzdati dekolte bordo čipkom, te proći laganim srna hodom i hipnotisati neprijatelja na crvenoj liniji koja nas razdvaja... Izdajnički ću ga obrlatiti svojim vilinskim stasom, nogama oko struka, a rukama ću ga milovati po licu, i tako, nas dvoje prepleteni, otićićemo u neku njegovu zemlju gde ću ja crnom zemljom zakopati ono malo griže savesti što će možda nekad napupiti...
Sada, ja sam jedna umorna lady kojoj u očima tinja nešto krvožedne želje da nahranim mladunce. Moj dekolte se sasušio, a mršavo telo više ne sija blistavim tenom...

I svi su mi krivi i niko nije kriv.
A ja moram pod hitno da smislim efikasan način da skrenem misli na drugu stranu i da ne tulim ko najveća pička nad blatom koje proročki vidim.

V. moj univerzum je sačinjen od osetljivih tvari koje imaju bezgraničan rok trajanja, sve dok ih ne dodirne prljava ruka stvarnosti, koja nadire...



21.02.2008.

Babaroge od gline

To sa bebama trebalo je da bude zabavno, roze i svileno. Sve moje maštarije imale su mekoću pufnastih zeka i mirisale su na puder. Ja sam na svakoj izmišljenoj fotografiji u svojoj glavi imala sneni osmeh presretne plemenite žene sa sjajnom kosom kestenjaste boje kao sa starih razglednica iz prašnjavih spomenara, a moja beba bi uglavnom bila plava kao anđeo sa nacrtanim osmejkom i dve krasne rupice na rumenim obrazima.

U mom materinstvu je oduvek i zauvek bilo prelepo miholjsko leto.

Nigde kake, raspuklih bradavica, zagnojenih rana i neutešne dece.

Nigde tegoba usamljenih januarskih večeri.

Nigde patetično odvratnih Božića s jelkom ili bez nje, zavisno od težine novčanika.

Nigde pakosnog muža ili sebičnih baba.

Nigde horde napirlitanih prijateljica u potrazi za provodom dok ja sedim raščupana i zarozana, gubitnički nasukana na krevetac.

Nigde ni traga o odlukama, dvoumljenjima, naredbama i kaznama.

Neverovatno, pažljivo sam još jednom proverila, ali baš nigde ni kapljice okeana griže savesti u koji sam, čini mi se čarolijom, dospela onog trenutka kada sam kapljicu svoje mokraće stavila u test trudnoće. Dve debele crte koje su se potom prikazale na malom otvoru tog plastičnog sokoćala, postale su šipke mog intimnog zatvora. Dospevši u njega, neprestano sam sa čežnjom zvirkala u spoljni svet, ali mi nikad nije istinski palo na pamet da pobegnem. A kada sam pre neki dan među gomilom raznoraznih sitnica iskopala i taj prvi test za ispitivanje trudnoće, shvatila sam – te crte blede! Polako, ali sigurno, one blede! A ti znači da ću za desetak godina biti gotovo slobodna...ili makar na uslovnom...

Kako god.

Puno toga su mi prećutali.

O trudnoći su svi govorili sa setom, a o porođaju sa junačkim sjajem u očima, o prvim mesecima sa primesama humora, a o prvim godinama s ponosom... Svi filmovi o bebama spadaju u žanr romantične komedije (ukoliko beba ima roditelje), a u svakoj knjizi u kojoj se junakinja porodi, beba je piščevo sredstvo da pojača zaplet, a koji sa roditeljstvom ama nikakve veze nema.

Bila sam glupa, priznajem, nisam prozrela veliku zaveru sveta. Da bismo se kao vrsta nastavili, neophodno je da se razmnožavamo. Zašto bismo onda, zaime, otkrivali trajne trnovitog puta kojim moraju proći... Nema potrebe.

 

Kada se zavesa podigne, damo, predstava počinje. Reč je o ulozi tvog života. Zaigraj je maestralno u inat svima. Ubljuvana, nenaspavana, čupava, svezanih creva, mutnog pogleda i ispucalih usana...

Zavera je vaseljenska: ti igraš gacajući po smrdljivim barama telesnih tečnosti, a publika vidi tvoja negovana stopala kako graciozno stupaju na grimizne cigle... tvoj mozak lagano prelazi u gasno stanje, a oni vide zlatni oreol kako titra iznad tvoje, srebrnim prahom posute, glave... ti vrištiš na izbezumljeno čedo, a do njih dopire lepet krila egzotičnih ptica,... ti se treseš crvena od straha s toplomerom u ruci, a oni drhte nad romantičnom bledom prikazom u daljini, nalik svetici...

Dirati tako nešto bila bi grehota. Stoga je sve što ću ovde napisati uokvireno tirkiznim: znate onomad, kada smo stajali u redu pred šalterom gde su se delile pare, muževi i bebe – ja nisam dobila nikakav skupocen svetlucavi paket s fenomenalnom zlatnom mašnom. Meni su uvalili dva deteta, lepa ko slike, a s glasovnim mogućnostima razularenih navijača. Muža su zavatili ofrlje, pa ga eto, bolje da ga nije. A o parama i da ne govorimo. Vi ste, izgleda, imali sreće! A sreća je, iznad svega, nepristojna. Dakle, molim lepo.

Moj san o zabavnom, roze i svilenom raspršio se ko prolećna maca. Ostadoh zbunjena, zatupastog pogleda, s osećanjem nasamarenosti.  Ali, ne zadugo. Svega par godina. Tačnije šest. Iz mučene zatečene žene pretvorih se u prepredenu materinsku alfu sa „sport bili“ torbom i nekoliko desetina manipulativnih tehnika u rukavu. Naučih da trpim, ali ih naučih i da me trpe.

Hoću reći, danas sam, hvala na pitanju, sjajno.

Moja deca su u predškolskom i školskom uzrastu. Napokon se sporazumevamo rečima, jedemo istu hranu, a i navike su nam sve sličnije (oni ne puše). Elementarne potrebe vršimo na za to predviđenim mestima. Tolerišemo razlike. Osuđujemo razlike. Skupa smo prevalili ogroman put, a veći deo tog puta je dokumentovan i fotografijama, nema laži – nema prevare.

Iza nas je istorija: mi smo deo civilizacije. I to ne neke roze što miriše na puder. Već istinske. Oznojene i izgažene. S bakterijama i boginjama. Uplakane i pobesnele. S uraganskim besom u krvi što urliče kad ga nešto boli i divljački skače u nevreme ako mu je baš tada dobro.

Mi smo - vi, ako je i vas zaobišla zlatna kočija sa grgutavim bebama i zaljubljenim Bred Pitovima, baka- servisima sa kao sneg belim kosama i rukama što mirišu na „Berlinere“ ... ili ako ni po vama nije padala kiša od zlatnih kreditnih kartica...

Nas na razglednicama nema. Izbegavaju nas po spomenarima, a o fantazijama da i ne govorimo. Tako glomazni „mi“ zataškani smo poput vesti o epidemiji i preko naših leđa se širi mit o životu. Neretko i mi sami širimo tu istu mit, iz straha po inerciji, valjda.   

A meni se smučilo.

Oni koji rađaju princeze neka se drže među dvorskim zidinama.

Ovde napolju se rađaju devojčice i dečaci od krvi i mesa. Oni ništa pod milim bogom ne znaju i sve ih se mora naučiti. To ih najčešće uče poluvične žene koje se majkama zovu.

A sve te majke nemaju blag pogled, niti strpljenje do neba. Često nemaju sluha, niti znaju da kuvaju. Ponekad su sebične, a ponekad nepravedne.

U nama nema ničeg svetog.

Nema svetlucanja, čarolija, sitnih trikova. Sve se može videti golim okom, dodirnuti ili omirisati. Mi ne živimo u svetu bajki gde prinčevi dospevaju ni od kuda, a veštice prete stravičnim kletvama usnulim bebećim glavama.

Naši prinčevi su poluprisutni i aljkavi sa likom Kvazimodoa, novorođene bebe su nam usnule jedva deset minuta u kontinuitetu, a babaroge su nam od gline.

To je jedina stvarnost koju znam i o kojoj ja mogu da zborim.

 

18.02.2008.

Kaža

"Gospodine šefe, zvala sam vas amo
lutka mi je bolesna, gledajte je samo..."

Odluka je doneta. Ko hoće da jede, moraće više da piše.
Kroz moju malu ordinaciju prošlo je nekoliko njih ovog vikenda, do čijih se stavova drži. Preduzete su mere opreza i sprovedeno unakrsno ispitivanje i suočavanje sa sobom.
I ja proglašavam svoju nezavisnost!!!

U grudima se razlio neobičan osećaj čiste euforije koja kaplje sa svih mojih organskih gudura i podseća na neobičnu kišu prave radosti.
Ko bude želeo da mi da novce, nek mi se javi na mail, poslaću mu broj računa.

A sad, na posao.

16.02.2008.

Kosovo

Zove me juče moj ko bajagi čovek i kaže "Jebote, dušo, ode Kosovo". Hm. Ono, potres'o se. Njemu trideseta. Meni trideseta. Od čega jedno deset godina možemo da potražimo međ kosovskim vrletima, otprilike. Upitah ga, kako to misliš, jebote?! Pakuješ se čoveče, ideš na skijanje na Jahorinu, evo krećeš za koji sat, i tek tu i tamo, prene te istorijsko pitanje ničije zemlje čiju crnicu snažno osećaš u venama svojim, ne? Nećeš na Jahorinu? Odustaješ? Ideš na Kosovo? O, Vuče Brankoviću...
Izbegavam da pišem o stvarnim stvarima. O Kosovu, na primer. Izbegavam i da pričam o tome. Nekada, tek, kad sam dovoljno cinična, uzmem pa u sred nekog društva, onako uzgred, tiho, ko petardu da bacam, samo kažem "k o s o v o" - i bum, nastaje haos....meni to smešno, izvučem se sa strane i gledam pokolj. Miša vam poljubim. Perje leti oko Kosova koje niko od nas u životu nije posetio....Al boli brate, ko da je prag rođeni.
E pa mene ne. Jebeš ga, ne.
Sada s pravom mogu da kažem da osećam bol kurca za sve što će nadalje da se tiče ove zemlje i njenog teritorijalnog integriteta, il čega već, nisam popamtila sve te izraze. Sebično. Nepatriotski. Takoreći, bezglavo debilno upućena samo na svoj život i život moje dece, ma gde se on odvijao.

Pola života mi je nestalo u vihoru svačeg nečeg, vi o tome znate sve. Gotovo za sve to vreme pojma nisam imala šta se zapravo dešava. Bez oca ostadoh u to isto ime, niko mi nikad nije rekao da je taj razlog bio istinski valjan.
Repariram sopstvene sisteme vrednosti, deci pravim priče od mitova, antičkih nekih, pusti Strahinje, pusti ih u pičku materinu, ta istorija je promenljiva kategorija.
Po svome gradu hodam i sklanjam se nakazama. Onima što su imperije napravili na nečijim lešinama. I time se hvale.
Gledam majku koja na rubu siromaštva trlja očima i danas, kako i pre dvadeset godina, budna leži gleda vesti i brada joj podrhtava...opet.
Pričam deci kako moraju da rade domaće zadatke, jer sutra, znanje je jedino što će da ih spasi. To pričam i samoj sebi zvučim smešno. Sreća da su oni još mali.

I ne znam, al meni sutra nije nikakav veliki dan. Meni se ne tresu gaće što će to nesretno Kosovo da ode il neće...
Rekao mi prijatelj pre neki dan nešto baš dobro:
- ej znaš kako će biti u nedelju, biće ono - naljutio se pop na selo, popeo se na drvo - i odseko sebi kurac.
Jesam li ja nakrivo nasađena kad ne znam da prepoznam metaforu? Jesam li ja sa popom na drvetu? Jel sam ja selo? Jel mi žao odsečenog kurca?

Trla baba lan. I tako od kada sam se rodila. Otadžbinice moja, majku ti jebem.

15.02.2008.

Ha Ah

Ja jedino kada obolim ovako, počnem sa sobom da opštim. Istina, krenem od nadrkanih i nadurenih strelica, i prođem razne faze... dok mi ma šta bude jasno... I kao svaka prava Trena, tu i tamo se načisto zarozam... mene moje malodušje retko napušta. Nas dva živimo u ugodnoj zajednici i često nam ni leba nije potrebno. Tako to fino ide.

Eh. A mogla sam se fino udati. Pedeset puta barem do sad. Ponekad, u mraku neke kafane, zastanem za tren, pogledam te ljude s kojima tako ljudski pijem i koje iskreno volim, i prisetim se... Gotovo sa svima prvo bejah u ljubavi. A ne šeme, baš priče su to bile. Lepe, magličaste, sve se nešto poklopi i nekako se i mi pokopimo i taman pomisliš - aaaah, volim, a ono - neko upali svetlo. Moram kući, ono,  odma' sad. Morrrrram.

Mogla sam imati i neku karijeru. A šta znam koju. Neku, tamo. S štiklama i fasciklom. I sa svijenom punđom od kose boje meda. Toliko vizitki je naštampano samo, kad pomislim...

Mogao je možda i taj brak da traje. Pa makar kurca poštenog ne videla u životu više. Mogla sam roditi opet. I opet.

Mogla sam ne roditi nikad.

Mogla sam ne doći nazad u svoju zemlju, baš nikad.

Mogla sam ostati u Aachenu. Pričati nemački i hodati bosa u martu. Kao i druge švabice.

Od svega što sam mogla, opstalo je jedino ono što nikako nije zavisilo od mene. Moji mladunci rastu. Taman i ne bila prisutna. Il bio samo moj omot prisutan. Moja zemlja smrtno hropće. Moja porodica se giba u ustaljenom ritmu. Moj grad diše kao zaseban organizam. Moji tekstovi odlaze ne znam kuda. Moj račun u banci mršavi i deblja se. Moje srce kuca i dalje.
Moje srce - pravo malo čudo... ha.
Živeli.


Stariji postovi

<< 04/2008 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
27282930

Putokazi

BROJAČ POSJETA
11625

Powered by Blogger.ba